HRONIKA PALANAČKOG GROBLJA

SCENA MIRA TRAILOVIĆ

HRONIKA PALANAČKOG GROBLJA
I. Sekulić

dramatizacija J. Mijović, Kruševačko pozorište

Opis Umetnici
HRONIKA PALANAČKOG GROBLJA
5

SCENA MIRA TRAILOVIĆ

HRONIKA PALANAČKOG GROBLJA

I. Sekulić

dramatizacija J. Mijović, Kruševačko pozorište 

PODELA ULOGA

Isidora Sekulić

HRONIKA PALANAČKOG GROBLjA

Dramatizacija: Jelena Mijović

Dramaturg: Jovan Ristić

Scenografija: Marija Kalabić

Kostim: Ivana Mladenović

Muzika: Irena Popović Dragović

Režija: Ivan Vuković

Igraju:

Bojan Veljović – čika Avram

Nebojša Vranić – učitelj Branko

Marija Gašić – Palanka, Jana

Nikola Rakić – Kosta Zemljotres, Toma (Brankov otac), Palanka

Aleksandar Đinđić – Srećko, Josif Vlaović, Mija Fruščić

Suzana Lukić – Seka, Leksa, Soka

Ema Stojanović – Ristana, Ruža ciganka, Koda

Kruševačko pozorište

Sezona 2018/19.

premijera 23. januar 2019.

Na obodu kruga zajednički su početak i kraj.

Heraklit, fragment 103.

Glas razuma Isidore Sekulić nadjačao je palanačko domunđavanje. Kao pozvan i prozvan da razloži i ispita ovu našu palanku danas. Zbog toga mi se čini izlišnim eventualno pitanje zašto „Kronika palanačkog groblja“ sada i ovde, a odgovor toliko očigledan i kristalno jasan da bi bilo uvredljivo izgovoriti ga.

Neki likovi i neke sudbine iz Isidorine „Kronike“, predviđene za neku sledeću dramatizaciju, sami su se gurali, zatim se i ugurali i u ovu. Sasvim sigurno da nas podsete da je antisemitizam nedvosmislena potvrda nacizma. Da nam pokažu gde počinje put za Holokaust i kojim se rečima popločava. Jer, velika je moć reči, posebno onih izgovorenih.

Iz nekih razloga, i Heraklitove „vlažne duše“ skakutale su besvesno, kao statisti masovki zarobljene u memljivom palanačkom enterijeru. Uspavane, odustale od borbe i promene, zaboravivši davno da je „suva duša najmudrija i najbolja“. Jer, u palanci dijalektike nema, a nema ni eksterijera.

I, kao što kaže na početku „Filozofije palanke“ Radomir Konstantinović:

„Iskustvo nam je palanačko.

Ponekad, opasno je (i kažnjivo) reći to na uho palanačkoj oholosti; ponekada, međutim, ova reč ide do pojma sudbinskog: palanka je, kaže se, naša sudbina, naš zao udes. Nema niti može da bude promene. Istorija nas je zaboravila, kao u nekakvoj velikoj rasejanosti. Između sela i grada, ovako zaboravljen, svet palanke nije ni selo ni grad. Duh njegov, međutim, jeste duh između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog, i svetskog duha, kao idealno-otvorenog. Kada ovaj duh ovako govori o svojoj zloj sudbini, on govori o svojoj izuzetosti iz istorije. Ali, i kada je oglašava za prokletstvo, on hoće tu izuzetost. Osnovna pretpostavka duha palanke negde je u tome: da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvorenog sveta.”

Prvobitna svrha palanke postala je njen usud. Palanke su nekada bile drvena utvrđenja koja su se nalazila na putevima kojima se prilazi važnoj tvrđavi ili gradu. Služile su za zaštitu vojnih logora, pograničnih naselja, stanovništva u zbegu. Štitile su od neprijatelja iz spoljnog sveta. I nastavile tako, vekovima pošto je neprijatelj otišao drugim poslom, jer i neprijatelj ima neka posla, prestravljene svim što dolazi spolja, još više onim drugačijim i nepoznatim unutar bedema. Zatvor nam je postao utočište, neprepoznatljivo kao zatvor, jer smo zaboravili ukus slobode. „Ni za ime pravde ne bismo znali da nije nepravde” svetli Heraklit iz mraka.

I šta nam je sada činiti u toj palanci, sa tom Palankom, šta drugo nego srušiti zidove bedema/ tamnice sa kojom smo srasli i postali ona sama? Šta drugo nego pratiti i slušati onaj far palanke, Učitelja Branka, koji viče “Svet, da, svima bi nam trebalo, svima nama Srbima koji smo se ovde dole stisnuli kao na dnu cediljke…” . Nema veze što je Učitelj Branko odavno mrtav, i svi mi, palančani. Sloboda je iza bedema. Svetli i peva radosno.

Jelena Mijović

Reč reditelja

Pesma Miloša Crnjanskog.

“Zdravo, svete, bledi ko zimski dan

u strahu.

Još je veseo narod jedan

u krvi, pepelu i prahu.

Vijaj oblake proletne, rumene,

pitaj ih za raj.

Ne treba nam žena kad cveta, ni kad vene.

Ne bacamo decu u zvezdan beskraj.

Za naša srca ništa nije dosta.

Za naša srca ništa ne osta.

Dok jedan od nas na zemlji diše:

da ni jedan vrt ne zamiriše.

Da živi groblje!

Jedino lepo, čisto i verno.

Da živi kamen i ruševine!

Prokleto što cveta u visine.

Mi smo za smrt!”

Pesma se zove “Zdravica”.

Isidora Sekulić je najbrilijantniji um koji sam ikada čitao. Njeni eseji su poezija iz nehata.

Ja sam dramu kod Isidore osećao. Znao sam da taj grob ne miruje. Jelena Mijović je jedina koja je sa tim grobom smela i umela da zapleše. I od tad, od prve ruke teksta, igramo i mi. Cela ekipa posvećenika Kruševačkog pozorišta i nas par, nadam se dragih, a svakako zahvalnih gostiju.

Živeli!

(Izvor: atelje212.rs; www.krusevackopozoriste.com)

Preporuka

KOŠTANA

Pozorište "SLAVIJA"

Igraju: Vesna Paštrović, Boško Puletić, Lepomir Ivković, Žarko Stepanov

ISPOVEST DMITRIJA KARAMAZOVA

Opera & Teatar MADLENIANUM

Adaptacija dela romana F.M. Dostojevskog
Autorski projekat NEBOJŠE DUGALIĆA
Dobitnik nagrade…

LILIOM Ulaznice
-20%

Ferenc Molnar Liliom Reditelj: Ana Tomović

Dragi korisniče,

Ovaj sajt koristi kolačiće za poboljšanje korisničkog iskustva. Korišćenjem ovog sajta prihvatate korišćenje kolačića. Politika privatnosti

Prihvati